forum
NAUTIČKI FORUM
 
 FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   Registruj seRegistruj se 
 ProfilProfil   Proveri privatne porukeProveri privatne poruke   PristupiPristupi 

ZIVOT NA CAMCU - lepsi deo zivota
Idi na stranu Prethodni  1, 2, 3 ... 19, 20, 21
 
Napiši novu temu   Odgovori na poruku     forum -> Na vodi
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
UrosP
Moderator


Pridružio: 16 Avg 2016
Poruke: 200
Lokacija: Zemun

PorukaPoslao: Pon, 17 Sep 2018 08:14:07    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Uvek me je malo kopkalo cemu je sluzilo plavo rotaciono svetlo na staroj Sevi, sad mi je jasnije Smile

Pozdrav za vas!
_________________
Svaki dan proveden na reci, ne racuna se u zivotni vek...!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Pon, 17 Sep 2018 10:31:18    Naslov: Odgovoriti sa citatom

#

Dok sam radio u Sedmoj Upravi SSUP-a, na Ševi su boravili znameniti ljudi iz našeg tada kulturnog života, kao i Predsednik Jugoslavije. Iz ribolova smo se kao po pravilu vraćali kasno uveče, a plovnih objekata je uvek bilo na vodi. Ja sam uvek u plovidbi uključivao rotaciono svetlo i brodovi su bolje obraćali pažnju na nas.

Pozdrav

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Sub, 06 Okt 2018 15:55:22    Naslov: Odgovoriti sa citatom

#

Posebno interesantne priče sa vode ( 1 )


Ideja da otvorim ovu temu, rodila se posle jedne neprospavane noći, na jednom rođendanu kod naših dobrih prijatelja, jer niko od prisutnih nije hteo da ide na spavanje i propusti neku od priča koje smo ja i Ljilja prepričavali prisutnima i dopunjujući se, kako smo se kog događaja setili. I samo još da napomenem da smo sa Ševom plovili punih 17 godina. Za to vreme, naše destinacije su bile gradovi i sela pored ili kroz koje protiču : Dunav, Tisa, Sava, Tamiš i Banatsko Bački kanali Dunav Tisa Dunav. Dozvolili smo sebi da rekom Tisom plovimo čeriri puta i u Mađarskoj takođe i u tim prilikama smo posetili gradove Segedin, Mincent i Čongrad. To se dešavalo u vreme „Embarga” nad Jugoslavijom, pa smo u tim gradovima kupovali namirnice za sledeći mesec dana, ali tamo smo i kupili novi plinski frižider i plinski šporet, kao i mnogo šta drugo nama tada potrebno. Gradovi, a posebno tržni centri u njima, su nam se veoma dopali i mi nikuda ne žureći, u svakom od pomenutih gradova smo prenoćili, izuzev Segedina gde smo u obalu pored Segedinske Banje ostajali i po nedelju dana, kupajući se u bazenima sa toplom vodom. Preko puta Tise bio je veliki tržni centar gde smo jedan dan kupovali dimljeno meso i slaninu, kao i kobasice, po 200 grama uz „somun“, izuzetno kvalitetan beli hleb, koji sam kao mali klinac kupovao u pekari na železničkoj stanici „Korman“ u Aleksinačkoj opštini. Sutradan, sve što nam se sviđalo, kupovali smo po nekoliko kilograma, sve dok je bilo mesta u malom ( 64 litara ) plinskom frižideru. Samo da napomenem da sam Jugoslaviju poslovno prokrstario i uzduž i popreko i to više puta, ali beli hleba „somun“, nigde nisam našao. U Subotici se jedan pekar hvalio da ima somun. Meni je odmah bilo sumnjivo, jer u pekari nije prijatno mirisalo. I uzeo sam jedan „somun” i probao ga. Sve je bilo u redu, bio je još vruć i mekan i prijatan za jelo, ali je i bio daleko od onog somuna iz mog detinjstva.

I baš tog leta u Segedinu, pored naše Ševe je stao veliki čamac ( spasilačko korito sa velikog broda ) ! Iz tog prepravljenog čamca ( ugrađen motor i putnička kabina ), izašli su troje mladih. Naime muškarac oko 30-tak godina, nešto mlađa njegova žena i mala njihova devojčica. Boravak na obali Tise u Segedinskoj Banji je bio interesantan i lep. Preko dana smo se kupali na toplim bazenima ( na 20-tak koraka od naših čamaca ), a uveče smo uz vatru pravili roštilj, ili neko od jela u kotliću. Požalili su nam se da nemaju dovoljno para, a da bi rado kupili naš mali gasni frižider, koji nama više nije trebao, jer smo kupili novi i veći ovde u Mađarskoj i pustili ga u rad. Ja sam porazgovarao sa mojom Ljiljom i sobzirom da imaju malo dete i da im je frižider neophodan za zdravu ishranu, dogovorili smo se da im mi damo naš mali frižider za 100 D Maraka ( a vredeo je bolje od 400DM. ) Dogovoreno ... urađeno. A oni ... bili su presrećni, a posebno njegova supruga. I prođe leto i mada su oni Zemunci, nismo se viđali jer i ja sam na mom poslu bio prezauzet. I jednog dana, prolazeći pored moje marine, vidi me on i svrati. Srdačno smo se pozdravili i on mi tom prilikom reče :
-„Momo, znaš da sam onaj tvoj frižider prodao za mnogo veće pare, nego što sam ga kupio od tebe !?“
-„Lepo si zaradio ... !?“ Pa se mislim, ja i Ljilja smo mu učinili drugarsku uslugu kada mu je bilo najpotrebnije. A on nas sada napravi budalama i neznalicama, jer smo mu prodali frižider ispod realne cene ... !?“ Ispričao sam Ljilji taj susret i ona je bila razočarana :
-„Ništa Momo ! Plovimo mi dalje bez njih ... nema druge !?“


----------------------------------------------nastavak sledi-----------------------------------------------


Pozdrav od Mome Stošića

#

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!


Poslednji izmenio seva-2 dana Sre, 17 Okt 2018 16:26:21, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Čet, 18 Okt 2018 18:12:19    Naslov: Odgovoriti sa citatom

#

Posebno interesantne priče sa vode ( 2 )

Ja i Ljilja i Mališa, imali smo najgore nevreme sa Ševom kod naselja : Vinci, Usje i Radoševac do Golubca i Golubačke tvrđave gde smo se zaustavili !

U blizini Stare Moldave, morali smo da zatvorimo ulazna vrata, jer me je voda za kormilom prskala sa pramca od razbijenih talasa, koji su bivali sve veći a vetar ih je unosio u Ševu. U rejonu Vinci, Dunav se zabeleo od kresti talasa, a kabinu prednjeg dela Ševe morali smo da zatvorimo sa leve strane, jer više voda nije prskala, već je zapljuskivala bok Ševe. Pravac kretanja morao sam da ispoštujem pošto mi je leva obala bila obala Rumunskog Ostrva Stara Moldava, a vatar me je u naletima sve bliže bacao na kamenu desnu obalu Dunava kod naselja Vinci. Talasi su tukli Ševu skoro pod pravim uglom po levom boku i zapljuskivali kabine i prozore, a Ševa je prosto poskakivala na talasima, često gubeći pravac kretanja gonjena bočnim jakim vetrom. Međutim u tim trenucima objektivni problem mi je bio sa čunom koji se sistematski punio vodom. Ljilja je sedela nedaleko od mene uplašena gledajući kako se ja borim da održim pravac i izbegnem nameru vetra da me baci na kamenu obalu, a njegov drug Dunav potopi. Mališa je pokušavao da leži na sva njemu poznata mesta u Ševi, ali se ipak najviše zadrzavao na patosu a meni uz nogu. Ševu sam usmerio bliže ostrvu, ali ne i tako blizu jer suvo drveće koje viri iz vode, ne obećava ništa lepo i prosto naredio sam Ljilji da dođe za kormilo i održava pravac, dok se ja budem pozabavio čunom da ne bi potonuo. Ljilja je nemajuci kud, prihvatila kormilo, a ja sam po desnom nogostupu uskocio na cun, koji bi za kratko vreme pod ovakvim uslovima plovidbe potonuo. Ljilja se prihvatila kormila, uplašena da li će moći da zadrži Ševu na vodi, ali je čvrsto držala točak kormila i uspevala da održi pravac kretanja. Uzeo sam kofu ispod prednje palube čuna i zagazio u vodu po patosu koja je skoro bila do polovine čuna. A ja sam snažno i brzo izbacivao vodu, vodeći računa da i sam ne ispadnem iz čuna. Međutim, u jednom momentu, dosta vode sam morao da ostavim u čunu i ne gubeći vreme prebacio sam čun uz desnu stranu Ševe i na kratko ga vezao i pramčano i krmeno za bok Ševe. Desnu talasnjaču čuna po sredini tamo gde mi je povez za zavozno veslo, vezao sam konopcem za ogradu Ševe i nategao maksimalno koliko sam mogao. Nekoliko trenutaka zatim sam izbacivao preostalu vodu iz čuna i čuo Ljilju kako iz Ševe viče:
-" Momo ja ne mogu više da obuzdam Ševu. Ne sluša me kormilo !?!" A ja sam uskočio u Ševu i preuzeo kormilo od Ljilje ! Smanjio sam gas i smotao kormilo do kraja u levo. Ševa je sigurno nošena vetrom išla ka kamenoj obali koja više i nije bila tako daleko. Onda sam sačekao da se nađem sa Ševom na "leđa" dolazećeg talasa i dodao sam puni gas. Ševa nenaklonivši se, okrenula se poslušno pramcem uz talase i ja sam istovremeno ispravio krmu tako da smo krenuli uz vetar i talase, dalje od kamene obale.

Uskoro smo stigli u mirne vode u liman pored Tvrđave lako naslonivši pramac Ševe na travnatu obalu i ostali smo tu do jutra. Mališa je prvi iskočio sa pramca na obalu. Ljilja je zagazila u čun u vodu i umivala se iz Dunava duze nego inače, a zatim je ispolcem izbacila svu vodu iz čuna. Pustio sam Perkinsa da radi par minuta na leru da se i on odmori, a ja sam nabio dve šticne u šljunkovitu obalu i vezao Ševu za njih. Na krovu sam razmestio dve rasklapajuće stolice i sto i prihvatio se prženja ranije pripremljenih smuđeva. Posle ovako aktivnih događanja obično sam dobro gladan, tako da mi prženje smuđeva nije teško palo. A Ljilja je skuvala kafu i zavalila se u stolicu okrenuta ka suncu koje je više nego prijalo.
-" Momo. Ovo je bilo ozbiljno. Plovili smo po talasima i vetru mnogo puta, ali ovako ozbiljno i opasno nikada nije bilo !!!
-" Novo iskustvo plus, a stara iskustva su nam pomogla da uspešno savladamo situaciju u kojoj smo se našli. Do sada smo uvek plovili po sličnom ili ovakvom vetru "uz vetar". A ovde je leva obala uz vetar državna granica Rumunije i stalno smo morali da plovimo i trpimo bočni vetar i to je to." U međuvremenu sam izneo na krovnu terasu vruće pržene smuđeve i taze hleba koji je mirisao na somun i ručali smo u ambijentu Dunava i Tvrđave, a Baba Kaja nam je zavidela kupajući se u penušavom Dunavu.

----------------------------------------------nastavak sledi-----------------------------------------------

Pozdrav od Mome Stošića

#

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Sub, 20 Okt 2018 14:38:54    Naslov: Odgovoriti sa citatom

#

Posebno interesantne priče sa vode ( 3 )

Otvaram prozore i luftere da prepodnevni sveži vazduh zaostao od noćas se proluftira, a Ljilja pravi razmeštaj garderobe, provijanata i svežeg voća i povrća koji smo doneli. A u Ševi, sve na "svoje" mesto, da ne smeta i duže da traje. Naravno, tu je i kafa već postavljena na ringli plinskog šporeta i pod nadzorom moje Ljilje. Ja za to vreme proveravam, da li je sve na krovu od kamp opreme kvalitetno vezano, da nas nenajavljeni vetar ne bi iznenadio. Zatim, da li su rezervne plinske boce dobro zatvorene, pravilno pričvršćene i da li je beli frotir, koji se uvek nalazi preko njih vezan kanapom. Onda frotir zalijem vodom da bi održavao nižu temperaturu boca na suncu. Motor na čunu startujem na kratko, da budem uveren da ako nam zatreba, proradi iz cuga. Čun odvezujem sa Ševe i pramčani kanap kačim za zadnju desnu bitvu, da mogu u plovidbi da ga pratim u retrovizoru. Odvezujem bočne kanape sa obale i slažem ih po nogostupu i zakačene na prednjoj platformi na bočnim bitvama gde inače stoje u toku plovidbe. Čekić iznosim na prednji deo krova, da mi bude pri ruci kada zatreba za nabijanje kočeva za vez. Ljiljin razdragani razgovor sa komsijama iz susednih čamaca koji se takođe spremaju za kampovanje, govori mi da je Ljilja sa svojim delom priprema za polazak gotova, I ja ulazim da još jednom pogledom utvrdim da je motor spreman za startovanje. Ulje je u normali i otvaram glavni ventil za vodu i startujem motor. Prepoznatljivi zvuk "Perkinsa" mi podiže adrenalin i sve sumnje da li ćemo napokon krenuti, padaju u vodu. Uključujem radio stanicu, a megafonom od 110W pozdravljam sve prisutne u marini i želim im lep i dobar provod na vodi sa svojim voljenim čamcima. Pogledom na auspuh utvrđujem da voda za hlađenje motora funkcioniše i da su Ljilja i Mališa na čamcu. Onda laganim pokretom ručice kopče uključujem prenos i Ševa „postaje živi objekat“ koji se kreće. Par puta sa sirenom odgovaram sirenama prijatelja iz marine koji nas pozdravljaju i plovidba počinje uz osmeh rekom Savom. I lepo je i pitam se kako je ljudima koji polaze na godisnji odmor kolima i u startu ulaze u društvo obesnih vozača i u ludnicu od saobraćaja na putevima !? A na vodi ... široka Sava ... širok Dunav i tek po koji plovni objekat, ako želite možete da ga i ne primetite. A šarenilo obala Vas vodi u nepoznato. Jer svaki put kada plovimo istom maršutom, uvek se razlikuje u nečemu. Preko KT radio stanice, identifikujem se i pozdravom obaveštavam prisutne da sam sledećih mesec dana "na prijemu". A nama prepoznatljivi glasovi nas pozdravljaju i ja im otpozdravljam. Ljilja mi donosi šolju kafe, a ja stojim za točkom kormila, raspoložen i dođe mi da raširim ruke i da sve oko sebe, pa i reku da zagrlim. A ona široka pa moćna, a rado nas je primila da po njoj plovimo. Lastavice cvrkutom nadleću nad samom površinom vode. A Ljilja sa smeškom me podseća:
-" Lastavice nisko lete. Šta kaže tvoj barometar ? Hoće li biti kiše ?"
-" Čula malih lastavica su uvek u skladu sa dinamikom barometra. Ja verujem u njihovo predskazivanje. A i kiša ima pravo da padne i negde opere nataloženu prljavštinu, negde da ( da ) hranu za život, a ja ću lakše da dođem do glista za pecanje. Sve ima svoje i pravilno je raspoređeno u prirodi. Samo zavisi kako ko gleda na te pojave."
-" Opet pametuješ ?"
-" To mi je razonoda, a sve što ne boli, odlično je". I smejemo se, a Mališa svo vreme sedi na prednjoj palubi nestrpljiv da sazna da li ovog puta idemo na daleko ili samo tu negde da provedemo vikend.
A plovidba je za mene uvek bila doživljaj. Znam da i za mnoge je plovidba "doživljaj". Međutim u svojoj psihi su opterećeni raznim dešavanjima koje im život nameće i lepotu plovidbe ne prepoznavaju kao trenutak uživanja. Neki od mojih sagovornika, takođe čamdžija, imaju stav i drže se tog stava, da im je plovidba čamcem isto kao i kada sednu u kola i krenu ka nekom cilju tog putovanja. Mnogim čamdžijama, koji su se utopili u nervozni način života, kretanje njihovih čamaca postalo je sporo, pa streme jačim motorima i brzoj plovidbi. Ne razumem ih i ne zelim da ih razumem, jer se njihov način doživljavanja plovidbe, samim tim što plovidbu upoređuju sa putovanjem kolima, generalno se razlikujemo, ali ja ne želim da ih ubeđujem da sam ja u pravu. To ne vredi. Moraju sami da "sazre" na vodi, da osete svaki talas, ne kao prepreku svome plovilu, nego da smatraju da tako reka diše. Da te obale pored kojih prolaze, da ih zapaze, da ih prepoznaju, da se kao i ja kada dođu ispod stare topole na Malim Vodama, da joj se jave i pozdrave je. Da porazgovaraju sa nekom od ptica u blizini.To ništa ne košta, ali je lepo i daje prijatni ton događaju. A sopstveno raspoloženje održavam u "dobrome" i iznad je loših momentalnih događaja, pa i kada me kopriva ožari, ne psujem i ne ljutim se, već smatram da sam bio neoprezan, a ona me je dočekala na svoj način, jer kopriva je takva, kakva jeste.
Prolazimo pored Bele Stene, te oaze na ostrvu Forkontumac, koja je svojim čarobno izabranim mestom na tom toku Dunava, usrećila pre svega mnoge Pančevce, a time ništa manje i mnoge Beograđane. Čak i oni koji nisu svesni te magične privlačnosti tog mesta, i kada plove svojim brzim gliserima, ipak svrate na urbanizovani spic tog ostrva, da ako ništa drugo, ono da pokažu svoj gliser kupačima i kamperima, a pre svega kupačicama. Ševa je toliko puta bila sa nama u Turski Dunavac, da je i ovog puta, čini mi se sama skrenula u Male Vode. Mališa je došao do mene, pomilovao sam ga po glavi i ušima i on je zadovoljan otišao na prednju palubu i laje.
-" Šta je mali, na koga laješ ?" Pita ga Ljilja, a on zadovoljno vrti repom i ne okreće se, već gleda po Dunavcu, očekujući nekog od naših prijatelja da nam se jave. Steva iz Velikog Sela, na samoj ivici visoke desne obale Dunavca, a naspram svoje bašte, maše nam rukom i kaže:
-" Ehej Ševići, ovog puta ste omanuli. Zar ne vidite da će kiša ? Propade vam ovaj vikend ha-ha-ha !"
-" Zdravo Stevane, Delijo znana i neznana. Beži kući, bićeš mokar k'o čep. I da si mi živ i zdrav." A Stevan, domaćinski vaspitan čovek, koga je ovo demokratsko vreme prominulo, svaki put kada smo noćili u Malim Vodama, a on nas je video, donosio nam je po par sveže ubranih paprika i paradajza za salatu, a mi smo mu za uzvrat čuvali noću traktor, dok je on sa svojim izabranim seljanima išao u krivolov ribe.
-" Deder, pusti mi onu Američku, da je moji seljani čuju u svojim domovima." I šta ću, da ne razočaram čoveka, uključujem " Signal Steyt" sirenu od 110 W, koja se odleže na daleko. A Steva je bacio svoj kačket u vazduh od radosti, mašući nam obema rukama.
Male Vode, Turski Dunavac ili možda Kanal Tus Paše ... ko bi ga znao. Nekako mi je naj bliže Male Vode. Pitoma reč i najbliža je pitomoj vodi Dunavca, koji je već ko zna od kada u ovom koritu i pruža tako velika zadovoljstva pecarošima dva obližnja grada, Beograda i Pančeva. Prolazimo poznatu krivinu, na cijim su obalama prepoznatljivi objekti. Na levoj obali je Šumareva kuća, koja svojim prisustvom čuva topoljake ostrva Cakljanac i Štefanac, od "divlje seče" a na desnoj obali je privremeno montazna ( već 15 godina ), kafana "Kraj sveta". Ne svraćam ja tu radi pića, već da bih pozdravio umove i likove i platio im po jedno-dva pića. Verovatno nikada niste svratili u to gnezdo, gde se alkoholom ispiraju sve prljavštine ovog zadnjeg rata sa Hrvatima. Ti ljudi su Srbi iz Petrinje, Siska i iz tih krajeva uopšte, a najviše ih ima iz "Gavrilović"-a iz Petrinje. Našli se u bedi i produžuju život u "kraj sveta". HOROR. Ali to je nažalost, najbolji izbor od svih ponuđenih. Pristajem u plitku vodu i ne gaseci motor odlazim u kafanu. Mališa zna da tu ima nekoliko pasa koji su domaći i uvažavajući ih, ostaje na Ševi sa Ljiljom. Ja se pozdravljam sa Zvonimirom i pitam za stalne goste, gde su ?
-" Obećali im neku pomoć u selu, kod "zadružnog doma" i svi su tamo. Jadni ljudi, a i ja nemam, a dušu bi im dao." A Zvonko, jes da je pijan, ali iskreno govori.
-" Zvonko naplati jednu litru te tvoje "brlje" i reci im da sam ih pozdravio." Placam i odlazim, uvek sa nekim saosećanjem, a niko to ne traži od mene.
Počinje i kap po kap kišica. Mališa beži u Ševu, a Ljilja zatvara prozore i luftere. Ja pod utiskom nemoći da pomognem izbeglicama, razočarano gledam na kišu i baš me briga da li ću da pokisnem. Prolazimo pored kabinasa sa izrazito visokim cunkom od peci na drva. A vlasnika tog čamca svi zovemo"Bosanac", a da li je, ne znamo. Znamo samo da covek tu živi celo leto i to već godinama. Hrani šarane i peca ih više - manje uspešno. Za krivinom se ukazuje ušće Malih Voda u Dunav, a Dunav dostojanstveno žuri nizvodno, kao da ne primećuje Male Vode.
-" Davno te nije bilo ?" Čini mi se da te pita Stara Topola, ili mi se to samo čini ?" Šali se Ljilja !

Sa Ševom sam napravio polukružni manevar i pustio je uzvodno da pod ler - gasom prosto stoji, dok sam ja na sebe navukao kišno odelo i čizme. Zatim sam pristao uz obalu u limanu ispod Stare Topole, na naše "staro mesto". Mališa je nestao među samoniklim vrbama, a ja sam vezao Ševu za "našu topolu" i pri tom sam je par puta potapšao, kao kada sretnem starog druga. A da su skoro ovde bili pecaroši na obali, nije teško prepoznati, zato sam se popeo na krov Ševe i uzeo rasklapajuću lepezastu grabulju i sakupio detaljno svo smece, koje su nasi predhodni "kamperi" ostavili za sobom. Sa smećem, lišćem i opalim grančicama, napunio sam punu plastičnu vreću. Vezao sam je i obesio je da visi uz jednu vrbu, da je noću ne bi razvukli pacovi, tražeći hranu, a, možda sutra kada prestane kiša, spaliću to smeće. Zatim sam prošetao do baba Danine bare. Kiša je pojačala svoj intezitet i padajući bez vetra na površinu vode taj intezivni šum, prosto se čuje kao šaputanje u raznim tonovima. I sve je mirno. Nema onog živahnog leta sitnih ptičica, ni onog lenjog leta sivih čaplji i gakova, niti mudrog gakanja vrana ili kliktanja čigre. Žabe su se takođe ućutale. Samo sam primetio na ispucaloj kori vrbe, kako mnoštvo sitnih mrava trčkara gore - dole.
Mališa se pojavio pored mene, već dovoljno mokar. Pogledao me je i žurno se vratio na prednju platformu Ševe. Pošao sam i ja za njim.
-" Drugar te čeka, da mu opereš noge. Sav je mokar i prljav. I kud' ste vas dvojica bili po ovoj kiši ?"
-" Išli smo do Bare, da vidimo ima li šta novo među našim drugarima pticana. Međutim, po kiši im se ne mili da lete, pa su sve našle sebi zaklone, tako da bara izgleda k'o fotografija. Ništa se ne dešava, osim kiša što pada." Na zadnjoj platformi sam oprao Mališi noge, stomak i njušku i on je žurno otrčao kod Ljilje u čamac da ga ona obriše frotirskim peškirom. Zahvatio sam još jednu kofu vode iz dunavca i seo na klupu, sa namerom da operem čizme na nogama. Međutim, pogled mi je ostao na Dunavu i širokom prostranstvu tamo negde prema Vinči i Ritopeku. Neki beli dim sa obronaka Vince, usled niskog atmosferskog pritiska i manje - više konstantne temperature velike površine Dunava, spustio se nad vodom Dunava, razbaškario na dve trećine prostora, sa jednakom distancom od oko dva metra nad vodom. A gurač sa upaljenim gabaritnim svetlima i nekoliko barži pred sobom, samo što se probio iz te beline, a svuda okolo sivilo izazvano kišom i samo su brda nad Vinčom tamno zelena i vrbaci na Banatskoj strani. Dugo sam ostao da sedim na klupi, sve dok me je Ljilja pozvala.
-" Moco. Napravila sam vrlo ukusnu voćnu salatu, a ona gubi kvalitet ako stoji i ne pojede se odmah."
-" Evo dolazim. A da će se pokvariti, neće. Neće imati vremena." Tvrdo obećavam, zato što obožavam voćne salate. Šlag mi obično pojede Mališa, ali i to nije ništa novo. Pa navikli smo se na takav redosled stvari u našem zajedničkom životu

Posle ukusne salate, prilegao sam malo, kako ja kažem za tu pojavu, kada nemam nameru da zaspim, "da ispravim kičmu". Jastučić sam postavio pored samih otvorenih vrata, tako da me po licu prskaju sitne - sitne kapljičice, koje su proizvod kišnih kapljica, a koje su se u padu susrele sa tvrdom prednjom platformom Ševe. Svežina vazduha i miris, koji sa spolja ulazi, ne mogu reći da me iole podseca na miris ozona. Ali da je taj miris najbliži mirisu tinje i peska sa obale, sa dodatkom mirisa vrbovog lišća, to bi bilo to. "I nije nista narocito", kako bi rekli oni koji nemaju ličnog iskustva u niučemu, a od svega očekuju previše. A meni se baš to u tom momentu sviđa. Koliko vidim i Ljilji ne smeta, a Mališi pogotovu. Pa mnogo je lepše biti na čamcu i ovde u Malim Vodama, pa čak i po kiši, no sedeti kući i buljiti u televizor, a pri tom slušati kako se komšijska deca jure u klompama po stepeništu i komšiju koji je popio koju više i ubeđuje svoju suprugu gromoglasnom vikom da je on dobar čovek. Ljilja čita neki ilustrovani časopis i kaže:
-" Slušaj ovo. Pročitaću ti šta su poznati rekli o životu: 1 ) "Znati mnogo stvari, ne znači biti mudar." 2 ) "Ako nećeš ići celim putem, zašto bi uopšte išao ?" 3 ) "Lepo je ono što nam godi, a da pri tome nemamo nikakav interes." 4 ) "Kakva bi tišina nastala, kada bi ljudi govorili samo ono što znaju."
-" Da, nažalost to je ISTINA."
-" Hoćeš da ti čitam dalje. Ima još toga ?"
-" Neka, hvala. Radije ću da slušam tabananje kišnih kapi po krovu Ševe."
-" Ha-ha-ha. Znam te. Sada ćeš i da zaspiš !"
Probudio me je prepoznatljiv i prijatan miris kuvanog povrća sa junetinom. Znatiželjno sam otvorio oči i blesak Zepter-ove posude me je uverio da nisam sanjao taj lepi miris. S leve strane, na ulaznoj širokoj stepenici, na svom frotiru skoro neposredno pored moje glave, ležao je Mališa sa svojom lepom njuškom među ispruženim šapama i dremljivim očima me gledao, primetivši da sam se probudio. Ljilja je ležala prekoputa mene na ležaju sa visokim jastukom i čitala neku od svojih voljenih knjiga. Pomislih:"kakav odmor, posle pet napornih dana na poslu. Ovo para vredi." A kišica tabana po krovu i ta monotonija tako prija nervima, koji su stradali u svakidašnjem gradskom životu.
-" Oho, probudio si se. Uskoro će biti gotova juneća čorbica, pa ćemo ručati. A tabananje kiše po krovu, tako me opušta da bih i ja rado zaspala. Ali čitam interesantnu knjigu, koja mi drži tenziju, a i čorbu ne smem da ostavim na sporetu."
-" Ja ću da se predam ribolovačkim trenucima uživanja."
-" Ma daj Momo, nećeš valjda da tegliš te tvije mreže. Daj sebi "slobodni dan" i odmori se."
-" Nisam planirao da davim mreže. Možda bih da je lepo vreme. Ali ova "mrtvaja" od vremena, baš ne odgovara mom temperamentnom duhu, a nalazimo se na visoko kotirano pecaroško mesto na ovom delu Dunava. Pa ću sebe da zadovoljim trenucima pecanja, a možda i upecam nešto od kvalitetnih riba, pa mogu da obogatim svoj ribolovački staž i iskustvo na vodi, nekom novom pričom."
-" Šta je potrebno da "pecaroško mesto" se visoko kotira kao "mesto"? Meni, a i mnogima, u to sam ubeđena, da mesto ne znači ništa. Voda je svuda okolo i ribe u njoj. Šta je specifika tog "mesta" ?"
-" Pre svega to je mesto gde se okuplja veći broj pecaroša. Mesto o kome se pričaju ribolovacke priče u kafanama i ribolovačkim klubovima preko zime, ali pre svega je udobno za sate i sate provedene i naravno ulova ima dovoljno. Evo , recimo, šta je specifika ovih Malih Voda. Prvo, relativna dubina koja dozvoljava raznim vrstama riba da se zadržavaju u tom delu reke. Drugo : Ima puno krivina zaklonjenih od vetra, a na vetru je neudobno biti sa čamcem, a pogotovu pecati. Trece : Zaklonjeno je mesto od visokih talasa sa plovnog puta, koji su takođe neugodni za boravak na vodi. Četvrto : Sobzirom da ovaj dunavac pecaroši redovno posećuju, oni nadajući se boljem ulovu, bacaju u vodu dosta hrane, koja je ribama nužna i zadržavaju se u dunavcu, kao svom staništu. Posebno, pored sve vrste bele ribe, ima babuški u izobilju, zatim šarana ( u panjevima na nekoliko mesta u dunavcu ). Smuđeva ( struja vode po dnu je prilično brza, a to smuđevima odgovara ), a somovima je dunavac jedan od puteva, kojima se kreću u potrazi za hranom i koji je u blizini "Srednjih Voda", gde niko ili veoma retko plovi, pa čak se u donjem delu koristi kao sidrište za veliki broj barži koje su tu radi rafinerije. A takav ambijent odgovara somovima za mrest. A što se tice mresta drugih riba, tu je Baba Danina bara, koja je idealno mesto za mrest ribe. Svakog proleca u vreme mresta, vodostaj Dunava raste, podpomognut velikim količinama otopljenog snega, sa Alpskih masiva na prostoru uzvodnog toka. Bara se puni i ulaze velike količine smuđeva, šarana, štuka bucova itd. I bele ribe svakako. To je prirodni uslov koji je neobhodan za reprodukciju svih riba, od kojih mnoge ostanu i u dunavcu zvanom Male Vode."
-" Neke informacije sam znala, ali sam dovoljno toga sada i naučila. Hvala."
-" Čas je završen. Idem da pecam." Rekao sam malo u sali, malo ozbiljno.
Kako sam rekao "idem", Mališa je podigao glavu iz polu sna i podigao je i uši, gledajući me sa široko otvorenim očima. Obukao sam se u radni nepromočivi kombinezon, jarko naranddžaste boje i na glavu sam navukao nepromočivi šešir, koji mi je bio posebno ugodan, jer mi kiša nije mogla da se sliva za vratom i štitio mi je naočare takođe. Čizme sam uvukao u nogavice kombinezona, a Mališa je spustio uši i izašao ne tako radostan na kišu, a ja sam sa krova skivuo riljac - asov, kofu za gliste, kamp stolice i sto i mrezicu za kedere sa četvrtastog oblika kofom sa poklopcem za čuvanje kedera. Sto i stolice sam postavio na platformi iza topole i time zauzeo mesto za pecanje. Jer pre neku godinu, bili smo na istom mestu kao i danas i dođose neka dva starija coveka sa čamcem njihovih godina i bez "dobar dan" itd. zabaciše štapove, malte ne sa Ševe. Od tada obavezno zauzmem mesto sa stolom, stolicama i stapovima. A ja i Mališa smo sa čunom zaplovili ka Vrelskom potoku, koji se uliva u dunavac iz pravca Velikog Sela. Tamo sam uvek imao veliki izbor ritskih glisti i dobrih durdubaka.

Pristali smo na ušće potoka i Mališa se lakim skokom našao na obali, a ja sam dodao gas i nasukao čun, da ga ne bih vezivao, jer ne nameravam da se dugo zadržavam na ovom mestu. Na mrežici za kedere, na kraju koji ide na vodu, ispod plovka od plastične flašice, vezao sam olovo sa nekoliko metara dugačkim kanapom, da ne bi voda slozila mrezicu u obali. Zatim sam veštim potezom zabacio mrežicu, koja se rastegla i podavila po površini limana, a početak sam vezao za čun. Izneo sam riljač - ašov i kofu za gliste i na znano mesto počeo sam da prevrćem zemlju u kojoj je bilo mnogo glisti, tako da sam brzo iskopao količinu koja mi je bila potrebna za noćas. Malo dalje u korito kanala, ispod vrbe samonika, potražio sam ašovom durdubake i našao ih takođe meni potrebnu količinu. Mališa je prosnjuvao okolo i s obzirom da me on uvek drži na oku, videvši da sam gotov sa iskopavanjem glisti, odmah se popeo na prednju platformu čuna i čekao me je, kada sam i ja ušao u čun i uneo kofu i ašov. Laganim pokretom sam privukao mrežicu, koja je imala u sebi više nego dovoljno kedera. Pažljivo sam ih skinuo i stavio u vodu čuvarke za kedere, a mrežicu ubacio pod prednju platformu čuna. Kiša je padala, čini mi se još krupnijim kapima i jačim intenzitetom, tako da je prosto šumela u vrbacima i po površini vode. Tamo daleko na Dunavu u prostranstvu Vinčanske kotline, skoro neprimetnom brzinom, kretala se neka barža uzvodno, a rad njenih motora se utopio u šum kapi kiše. Bez vetra, čini mi se da je svako drvo na ostrvu i na Novoselskoj obali, složilo svoje grane i lišće ka tlu, izdržavajući a očekujući promenu vremenske situacije i skori prestanak kiše. Mada se i ja opravdano nadam jer tamo daleko na istoku se prepoznaje šarenilo na nebu. To su se probudili vetrovi sa Karpata i verovatno će se podići vetar koji će oterati oblake, a sa njima i kišu.
Pristali smo uz Ševu, a Mališa je sačekao da se čun zaustavi, a onda laganim skokom se našao na zadnjoj platformi, gde me je sačekao da vežem čun i da mu operem noge, što sam i učinio sa vodom iz dunavca. On je odmah sa spuštenim repom i ušima otišao kod Ljilje u Ševu, a ja sam se popeo na krovnu platformu i odvezao štapove za pecanje od jarbola. Dok sam pripremao pribor i štapove, sedeo sam na klupi i za trenutak zastao. Pogledao sam oklinu, ali sam paznju zadržao na sebe i svoja čula. Nikakva buka u okolini, samo šum i monotonija. Ali nije to ona dosadna monotonija koja mi okupira čula kada sam u gradu. Ja ovde osećam da priroda diše, da sve te vrbe i topole, kao i visoki jasenovi, jedva čekaju da kiša prestane i da zatrepere svojim lišćem na tihom "povetarcu u dunavcu". Pa čak i ta kiša im nije neprijatna. Ona im je nužna i zato koliko god se meni ili kome još ona ne sviđa, svi je podnosimo i dostojanstveno nadgledamo nebo, prateći razvoj događaja među oblacima.

Kada kiša pada, ja sasvim drugačije pecam no kada je sunčano vreme. Razlika je objektivna i nije ribolovačka magla. Udice koristim dvokrake, nadajući se većoj ribi. Zašto dvokrake ? Zato što mogu da postavim veći "grozd" glisti i da bude objektivnije da se riba zakači. Često se dešava da pecaroši kažu:"imao sam dobar udarac", a riba se nije zakačila. To je po mome, zato što je riba uzela mamac i drzala grozd glisti tako da joj je udica bila horizontalno u ustima i kada je pecaroš potegao kontru, udica je sa malom količinom mamka ispala ribi iz usta. Dalje, Kada kiša pada, velike ribe dolaze u plitke vode, pored same obale, jer kiša spira odalu i sve mrtve insekte koji su stradali različitim načinom unosi u reku. To je raznovrsna i dobrodošla hrana i za velike ribe i za male. Za malim ribama dolaze predatori, tako da je i u plitkim vodama pored šarana, krupnih deverika i babuški, veoma često su prisutni i smuđevi, štuke i bucovi. Tu anomaliju riba nisam otkrio pecajući, već radeći dugo sa mrežama. Desavalo mi se da ribe od nekoliko kilograma težine ulovim na samom početku mreže. Zato sam i ovog puta sa krme Ševe samo spustio lepe mamke u vodu. A sa kederima i kuvanim kukuruzom, zabacio sam skoro u samu obalu nizvodno od Ševe. Mali broj pecaroša koristi ovakav način pecanja. Gledao sam pecaroše, kako usidre čamac i zatim zamahom i zabace udice na 50 metara od čamca. Čemu to ? Mislim da i oni ne znaju odgovor, ali iz navike "što dalje to bolje". Stavio sam zvončiće na vrhovima stapova i ušao sam u Ševu da ručamo.
-" Napravila sam ti zelenu salatu sa belim lukom. Hoćeš sada ili posle čorbe ?"
-" Moja omiljena salata, bravo za tebe. Daj je sada i odmah, a čorba neka se malo ladne."
-" Sa istoka se razbijaju oblaci. A to znaci da će sutra biti lepo suncano vreme, ili ne. Sta je tvoje mišljenje ?"
-" Oblaci se razilaze u širokom dijapazonu. To obećava promenu na suncano vreme. I to bi bilo dobro da se ta pojava javlja sa zapada i sa uobičajenim narandžastim rumenilom. Ovako preko Karpata, možemo samo da očekujemo sunčano, ali sa vetrom ... košavom. I pošto je Dunav, velika mokra površina, a i sva ostala okolina posle kiše, sunce će pojačati isparenja a samim tim i stimulisati strujanje toplog sa nizije i hladnog sa Karpata, pa je realno očekivati nekoliko dana košavu."
-" Najvažnije mi je da smo na čamcu. Mnogi kažu:"znaš bila je kiša i loše smo se proveli". Ja od kako smo zajedno i ti si u početku vršio pritisak na mene da idemo na čamac bez obzira na vremensku situaciju, ja sam zavolela i kišu. Evo danas. Ceo dan sam u čamcu i uvek sam se sa nečim zanimala a i predivno je za spavanje. Ovo tabananje kiše po krovu, ne može da se zameni ni sa kakvim doživljajem. Jesi primetio da i muziku nisam danas puštila. Šum kiše po vodenoj površini i po lišću vrba i topola, daje takav dojam, da je prosto prijatno nervnom sistemu." I u tom trenutku je zazvonilo zvonce sa nekog od štapova.
-" I sada ćeš da izađes na kišu. Neka ga neće pobeći."
-" Riba je ispoštovala mene i uhvatila se na udicu, sada i ja moram da ispoštujem nju. Da je skinem sa udice da se ne traumira, a ako je dobar komad ide u čuvarku, a ako nije ide da i dalje pliva." Uzeo sam žuto plavu kišnu kabanicu i prebacio je preko glave i izašao do štapova. Stap do same obale se olabavio. Skinuo sam zvoncic i izvadio smuđa, nisam ga merio ali od oko kilo i dvesta jeste. Dobar je i spustio sam ga u čuvarku, koja može da primi 50 kilograma ribe. Ponovio sam mamac, zabacio na isto mesto i vratio se da dojedem svoju omiljenu salatu.
-" Sta je bilo ? Jesi li ribu spustio u vodu ili u čuvarku ?"
-" Bogami u čuvarku. Smuđ od kilo i dvesta će sutra ili veceras da zamiriše u tiganju. "
Završili smo ručak i prebacio sam radio stanicu na "CB" i na 9-om kanalu potražio svoje poznanike sa radio talasa na relaciji "gradskog opsega". Čuo sam se sa nekim Pančevcima, Vinčancima i ljudima iz Ritopeka. Interesantno je da Beograd i Zemun, ovde u Malim Vodama, uopste ne čujem, niti oni čuju mene. Višnjičko brdo ne dozvoljava propagacije. Usput, saznao sam da se sutra očekuje razvedravanje i košava.
-" Baš onako kako smo i predvideli." Kažem Ljilji, a ona klima glavom i nastavlja je da čita nešto verovatno interesantno. Pančevac "Veber", pita me kako prolazim u pecanju na Malim Vodama. Odgovaram mu da sam upecao jednog smudja od kilo i dvesta, a on mi se hvali da je pre neki dan bio takođe u Malim Vodama kod "krivine" ( kod šumareve kuće ) i da je imao par štuka i jednog dobrig šarana od 4,5 kilograma. Kaže, babuški je bilo dovoljno. Mare iz Višnjice se hvali da je danas na "sitnoj" mreži imao dosta kečiga "porcijašica" i da je srećan zbog toga, jer kaže da kečige do sada skoro nije uopste bilo. Ovo je početak, koji obećava. A "kafanjerosi", najviše takve veličine i kupuju. Pozdravio sam ih i prebacio sam se na 16-ti kanal.
Ubukao sam kišni kombinezon, čizme, šesir i izašao sam na zadnju platformu. Mališa me je samo usput pogledom propratio, ne reagujući, jer mu se na kišu nije htelo. Sakupio sam jedan po jedan stap i ostavio ih da vise preko ograde nad vodom, a sam sam uzeo malo sidro i usao u čun. Startovao sam džoniku, a sidro spustio na dno i otpustio kanap nekoliko metara. Zatim sam na teritoriji gde ću da pecam, provukao sidro po dnu, gore-dole više puta. Od same obale pa do dubine od nekih dva metra. A zatim sam na svoje mesto vezao čun i pristupio pripremi štapova za pecanje uz obavezno promenu mamaka. Pripremu za noćni ribolov na ovaj nacin koristim nekoliko godina već. Na takav način noćnog pecanja ugovorio me je jedan starina - pecaroš, koga sam upoznao u Kostolačkom kanalu. Tu varijantu mi je potvrdio i Kojic u razgovoru na Belegiškim Adama, ali se ogradio da se to ne radi na mestima gde se "hrani riba", kukuruzom ili drugom vrstom prehrane. Ustvari, tim raskopavanjem dna pored obale i posebno ispod vrba ili topola se podizu iz mulja i tinje razni puzici, skoljkice, razne larve, crvici i druge hranljive materije, a šarani kako veče pada, sve više prilaze obali da bi noću harali po plićacima, a na tako pripremljena mesta se duže zadržavaju. Time se i povećava procenat mogućnosti da će uzeti i ponuđeni mamac sa udicom.

Kiša je polako jenjavala, a sve više se blagi povetarac pojačavao u mahove. Očistio sam smuđa i uneo ga u kuhinju Ševe. Filete sam odvojio od kostiju, a zatim ih narezao na parcice, ne sire od prsta. Uvaljao ih u izmesanu "vegetu" sa pseničnim i kukuruznim brašnom i stavio ih na vrelo ulje i dobro ih upržio. U litarsku plastičnu flašu od "koka-kole", izmešao sam "Banatski rizling" i kiselu-gaziranu vodu u razmeri 3:1 u korist vina. Zatim sam iznad zadnje klupe učvrstio veliki suncobran, koji je ovog puta sluzio kao kisobran, izneo pripremljenu ribu i spricer i pristupio ponovnoj zameni mamaka i zabacivanju udica sto blize obali. Krmeno svetlo mi je osvetljavalo vrhove stapova i mesto gde se nalazi špricer, a gde pržena riba ( bez hleba ).
-" Najlepše je ostati sam u noći. Samo voda i ja." Često pominjana moja rečenica u razgovoru sa drugim pecarošima. Ribari to najbolje znaju. "Radio sam noćas, a sada idem da malo odspavam." To je "fakt", ali niko se nikada nije žalio na "noćni rad". Jer noć na vodi je „Dozivljaj”.

Večeras sam na udicama ponudio ne klasične mamke, već specijalitete, kojima svaka radoznala riba ne bi mogla da odoli: "grozd" ritskih glisti sa durdubakom, ukusnije ne moze biti i ne samo za soma, već i šarana i njegove rođake. Sveže postavljena žaba "katalinka" i žive ribice "sunčice", čijoj lepoti ni jedan predator ne može da odoli. ( Som, smuđ, štuka, bucov ). Raskvašeni kukuruz u pacu sa belim lukom je moćni mamac za šarana i njegovu vrstu, a mladi grašak je poslastica za belog amura i tostolobika. Celog dana nisam uključivao moror, tako da sam sačuvao mir u ovim vodama, gde sam zabacio mamke. Vremenski uslovi su naklonjeni ( celodnevna kiša i blagi porast nivoa vode, a noć je ). Uspeh noćašnjeg pecanja još samo zavisi od prisustva riba u ovom području, jer ovo je delimično hranjeno mesto, a to ne znači da se riba i zadžava u njegovoj okolini.

----------------------------------------------nastavak sledi-----------------------------------------------


Pozdrav od Mome Stošića

#

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Čet, 25 Okt 2018 06:24:58    Naslov: Odgovoriti sa citatom


#

Posebno interesantne priče sa vode ( 4 )

-" Nama radio amaterima i nautičarima, mnogo su nam doduše pomagali iz Vršačkog Metereološkog Centra, ali ništa manje nam je pomagalo i Momino poznavanje vremenskih situacija i njihovih promena na licu mesta, na vodi. Naravno, kada smo u samoj Đerdapskoj klisuri i među visokim kamenim obalama i planinskih masiva, više se i Moma oslanjao na informacije iz Centra."
-" Pa evo ti Cvetića. On radi u meteorologiji. Cvele, što ćutiš ? Reci nam odakle se stvara ova Košava. Hajde sada, leto je pa je nekako i podnošljiva, ali bre zimi kada zagudi "spasavaj se ko može"."
-" Pa znate šta. Košavom se naziva jugo - istočni i istočni vetar, koji duva od 11 m/s pa naviše. A nastaje u određenim vremenskim uslovima povezanih sa temperaturom i pritiskom vazduha na području Ukraine i Crnog Mora, a duva preko Vlaške nizije i Južnog Karpatskog planinskog venca. Dunavska kotlina, odnosno probojnica Karpata čini da se košava u dolini Nišave i Južne Morave javlja kao severo - istočni vetar, ali u Timočkoj krajini je uvek jugo - istočni vetar."
-" Ne volim što često duva, ali volim kada dune i razganja oblačnost i kišu." Dodajem ja.
-" Ona je ovde u Vojvodini prisutna, kao i u Podunavlju i u Istočnoj Srbiji, najčešće u jesen, zimu i rano proleće. Visina vazdušnog stuba košave je do 2 kilometra, a kreće se i do 70 km/h, a po nekada i brže u tzv. mahove. Košava uvek donosi suvo i hladno vreme, a zna da traje 3, 7 ili 21 dan. Po prestanku košave, obično traje duži kišni period. S obzirom da duva u naletima, dobar je atmosferski čistač gradova od smoga ili područja od magle."
-" Ma da. To se najbolje vidi u Beogradu u zimskim uslovima ili u Pančevu, svaki put kada duva, Pančevci živnu, jer im očisti vazduh u gradu od Petro Hemije. A od kuda je baš naziv košava ? Razmišljao sam i ne asocira me na ništa slično."
-" To nam je jedno od nasledja od Turaka. Turska rec: koš = brz i hava = vazduh, objašnjavaju....."
-" Na vodi sam veoma dugo, a iskustva sa vetrovima imam i više no što mi treba. Mi ljudi smo samo deo živog sveta koji se nalazi u velikoj kuhinji prirode. Naše je da svojom inteligencijom pronalazimo razne varijante, kako ćemo da savladamo prirodne sile i vetrove naravno u nastojanju da uradimo šta smo hteli, odnosno naumili. Priroda se postarala da visoke planine razmesti oko našeg podunavlja i to na severu imamo Visoke Tatre, te otuda nam je i hladni "severac" i "salauka" s njime. Sa istoka su Karpati, a sa zapada Alpi i visoke Bosanske planine. A kada su u podunavlju velike vrućine, onda dolazi do naglog i ekstremnog valjanja hladnog vetra, koji obično ide u društvu sa svojim temperaturnim "kondenzatom" ( oblacima munjama i hladnom kišom ). Tzv "Salauku" sam doziveo mnogo puta i uz manje materijalne štete, drugih problema nisam imao. Ali me je "naučila pameti" i svaki put kada sam na vodi, disciplinovano obavljam pripreme oko zaštite čamca od vode i vetra i ne prepuštam ništa slučaju."
-" Izvini što ti upadam u reč, ali dali si svedok nekog događaja koji se desio posredstvom salauke ?" Pitao me je Steva, a svi ostali su ćutke čekali da nastavim priču.
-" Je...., dodajte mi jedno pivo iz frižidera, od uzbuđenja mi se suše usta." Šalio se Kepena, ali vidno uzbuđen.
-" U vreme salauke, kao po spisku ne bivaju lepi događaji. Manje-više su uvek prisutne štete od vetra, ali i od vode, odnosno talasa. Međutim, događaj o kome želim da vam pričam, zatekao me je na Lidu. Bilo nas je većina sa kabinašima iz okolnih marina. Ja sam bio sa Ševom i Mališom, a u društvu sa Giletom i Dujom, Acimom i Radom, Bucom i Canom i cini mi se da je bio i Popović, ali sada nisam za njega siguran. Uglavnom šale, priče, roštilj i kupanje. Vreme lepo, a na Lidu na hiljade kupača i plivača. Vojska je obezbedila pontonski most i sve je bilo idilično. Nešto posle ručka, iz pravca Zemuna, a preko Jankove kule, počeli su da se približavaju crni oblaci i to je za nas iskusne značilo da se svaka igra prekida i traži se zaklon sa camcima. Narod sa iskustvom prošlog nevremena krenuo je preko mosta masovno. Buca se sa: "haj'mo ljudi, nije vreme zezanja", otkačio sa Lida i otplovio je na vez, na bovu "kod šlepa". Gile je znao da "omane" svojim odlukama:
-" Ma gde ćete ? Proći će to, ne idite nikuda." Poslušali su ga Aćim i Pop. Ja sam do tada mnoga nevremena doživeo i prepoznao sam da sa ovim koje se sprema nema zezanja. Mališa je već bio na Ševi i uzbudljivo držao visoko podignute uši i stalno me pratio pogledom. Ševu sam startovao i krenuo na svoj vez, takođe kod "šlepa". Bova od velikog bojlera, osmica lanac dovoljne dužine i "mrtvo" sidro od 120 kilograma topljenog olova sa pet krakova sa pomoćnicama, obezbeđivalo mi je siguran vez na bovi. Prisao sam bovi i kapitalno se vezao. Uzeo sam dvogled i seo na klupu na zadnjoj platformi. Kroz dvogled sam gledao šta se među narodom zbiva. Mnogi su već otišli, ali mnogima nije padalo na pamet da se i pomere sa mesta gde su se nalazili. Bilo je tu i pijanih, koji se "ničega nisu bojali". A nevreme nije čekalo lenje. Nebo se zatamnilo. Činilo mi se kao da je pao mrak. Vetar se razigravao takvim brzim tempom, tako da više i da je neko hteo da se skloni, bilo je kasno. Krupne hladne kapi kiše su se zamenile sa pljuskom i tako silnim vetrom da je Ševa podrhtavala i sva se tresla od vetra i čestih sitnih talasa. Hteo sam da se sklonim sa pljuska, ali me je zadržao jedan beli kabinaš, koji je imao specifično plitko korito. I ranije kada sam ga viđao, pitao sam se zašto ga je vlasnik takvog napravio. Elem, čamac je krenuo na Zemunsku obalu. Međutim salauka ga je dohvatila i odnela nešto ispod hotela "Jugoslavija". I tamo sam ga izgubio iz vida, zaklonjen drugim čamcima. Nevreme nije dugo trajalo. Pljusak sa grmljavinom i munjama koje su parale nebo, preselile su se negde u okolini Vinče, Ritopeka i dalje. Epilog svega je : Gile, njegov brat Aćim, Popović i još nekoliko čamdžija, ostali su sa čamcima na "suvom" na pesku Lida. Nekoliko čamaca sa sidrišta se "prosetalo" nizvodno usled loših sidara. Najgore je prošao beli kabinaš, koji je kasno zaplovio prema Zemunskoj obali. U njemu je bilo pet clanova posade. Tri odrasla muškarca. Među njima i otac 12-to godišnje devojčice i njena majka koje su sedele u kabini kada je čamac počeo da tone. Muškarci pod prisustvom dobre količine alkohola su iskočili i isplivali na obalu, a majka i maloletna ćerka su ostale u kabini. Voda je naglo ulazila u kabinu i njih dve su u panici pokušavale da otvore vrata. Međutim, vrata su se otvarala "na unutra", a voda je podigla daščani patos koji nije bio zakucan za patos čamca i nisu mogle da otvore vtata. Zena tridesetak godina i devojčica dvanaest. Tuga, udavile su se ... !?"


----------------------------------------------nastavak sledi-----------------------------------------------


Pozdrav od Mome Stošića

#

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Sre, 07 Nov 2018 09:29:20    Naslov: Odgovoriti sa citatom

#

Posebno interesantne priče sa vode ( 5 )


Kažu, sve što vam se desi u životu, loši događaji se zaboravljaju, a lepi događaji se dugo pamte. Da, verovatno je tako, ali ima i događaja koji nisu popularni da se prepričavaju, ali se ne zaboravljaju, bar u mom slučaju. Vreme dešavanja: kraj leta, mesto dešavanja : Ljubavno ostrvo iliti ( 1139-ti km-od Suline ). Naime ... naglo zahladjenje me je izazvalo da se sa Malih Voda, posle predaje ulovljene ribe od juče i predhodne noći kod Vinčanske skele, spustim na teritoriju Ljubavnog ostrva. Tamo sam zatekao Savu iz Pančeva, dobrog druga od mog prijatelja Gileta. Košava je duvala kao neki povetarac, a iskustvo mi je govorilo da takav vetar ne može da mi smeta u davljenju mreža i lako ga je savladati zavoznim veslom pri "teranju" mreža. Samim tim nije mi smetao ni za plovidbu.

Malim gasom sam u nizvodnoj plovidbi, preko megafona pitao Savu, da li ima od njegovog kabinaša pa nizvodno podavljene mreže. Mahnuo mi je rukom da nema i ja sam veštim manevrom pristao na nekih desetak metara niže, dok je Mališa već iskočio na obalu. Sava je prihvatio moj levi bočni konopac zakačen za zadnju bitvu i nategao ga je i vezao za blizu vrbu, a ostatak konopca vezao za ogradu pramca Ševe. Izgasio sam motor i pozvao Savu. Pozdravili smo se, a ja sam se prihvatio da skuvam kafu i naslužio Savi časšcu dobre prepečenice.
-" Savo, reci mi gde je tvoj "alat" ( podavljene mreže ), da ti ne smetam, jer planiram da ovde provedem nekoliko dana ?" A Sava me je informisao :
-" Ovog puta sam zaposeo ulaz u Ivanovački kanal i pored obale Karašice. Som je dobro "proradio", a Smuđa ima više pored obale no na vodi. Pre neki dan sam prošao desnom stranom Dunava i video sam Ševu pod topolom u Malim Vodama. Šta si ovog puta tamo lovio ?"
-" Bele ribe ima ko "pleve", Šarani ne veći od 3 kg. Ima ih u desnoj obali Dunavca na ušću u Dunav do plićaka na dubini od 2 m. Smuđ je radio u levoj obali od poslednje krivine pa nizvodno, a Soma lovim standardno uz desnu obalu Dunava do ušća Malih Voda, u jami na samom ušću i preko puta uz levu obalu Dunava od 1149-og kilometra pa nizvodno do potopljenog aviona. U baba Daninu baru pri svakom opadanju Dunava, podavim 40-ice i uvek imam bele i Štuke."
-" Ovde su takođe "dobra mesta", ali moraćeš da obeležiš mreže, jer momci iz Ritopeka i Grocke dolaze i kasno noću da vuku vlakove. "Jure" Smuđa i Somove"
-" Ne smetaju oni meni. Uostalom ovo je njihov atar. Ja davim mreže "u panjeve" i pored same obale do 20 m. na vodi."
-" Da u panjevima je sva riba. Kako uspevaš da izvadiš mreže iz panjeva a da ih ne pocepaš ?"
-" Za terene oko panjeva, specijalno sam načetkao mreže od po 20 m. dužine, a končane i jake. Obično ih davim gde su grane davnašnje, odnosno trule. Na čunu vešam "dzoniku-9,9", tako da mogu i da potegnem i isčupam je. Dešava se da po neku pocepam, što u slobodno vreme i iskrpim. Naravno po neku i potpuno uništim, ali se njena cena isplati u odnosu koliko se količinski ulovi."

Mališa posle obilaska obale Ivanovog ostrva uskočio je na palubu i podsetio me da treba da se još i "ulogorimo"! Sa Savom sam popio kafu i po jednu ljutu, zahvalio mu se na informacijama i krenuo sam nešto niže do ljubavnog ostrva. Uplovio sam sa donje strane između obale Ivanovog i Ljubavnog i stao na peščanu obalu Ljubavnog ostrva. Mirna voda i zastićen od talasa velikih brodova, potpuno mi je odgovaralo za planirano kampovanje od nekoliko dana. Malo sam se namučio, jer je slaba Košava pojačavala svoj tempo, pa mi je bilo malo problematično da sam uvezem Sevu kako treba i čun sa njene leve strane.

Mališi su uši landarali na vetru, dok je ležao na prednjoj palubi i zmirkajući očima, posmatrao šta se dešava na širokom Dunavu, na kome su se talasi pojačavali. Levu stranu Ševe sam ostavio zatvorenom, a na desnoj potpuno otvorio šalter-prozore, tako da sam bio zaštićen od vetra a svežeg vazduha imao dovoljno. Zbog nemogućnosti na obali da se zalozi vatra, odlučio sam da na šporetu u Ševi, spremim sebi i Mališi ručak.

Najednostavnije a ukusno za ručak, bilo mi je da ispržim riblje pljeskavice. Ljilja ih je često spremala od mesa bucova, a zatim ih upakuje tako što između svake stavi parce plasticne folije, a onda ih stavi u zamrzivac - komoru u plinskom frižideru na Ševi. Tako kada je potrebno, lako se odvajaju jedna od druge, onako zamrznute. To je jedan od specijaliteta namenjen Mališi. Ja znam da je Mališa moj drug i ne ljuti se što mu ja ponekad "pomognem" da zajedno pojedemo ukusne pljeskavice. Kako su se pljeskavice pržile u tiganju, miris ribljeg mesa mi je sve više otvarao apetit. I Mališa je podigao uši i oblizivao njušku. I tako, ta prijatna zanimacija skrenula mi je pažnju, tako da nisam primetio dolazak nevremena. Jeste da sam slušao pojačani šum vetra u krosnjama vrba, ali ja uvek dobro vežem Ševu za obalu, tako da nisam nervozan kada počinje jači vetar. Međutim ovo je bilo nevreme koje se tako brzo pojavilo, ovoga puta sa severo-istoka. Ševa je počela da se ljulja od talasa sa uzvodnim smerom, a Mališa je izašao na platformu i brzo se vratio i uznemiren utrčao u spavaću sobu i legao pod krevetom. Uznemirili su ga gromovi, koji su sa svojim munjama kako svitnu, tako se i čuje tresak, koji se prolamao mokrim vazduhom. Izgasio sam šporet, obukao svoj nepromočivi kombinezon, čizme i stavio nepromočivi šešir na glavu, koji mi je bio pasent, tako da ga vetar nije mogao oduvati i izašao sam napolje da vidim o kakvom se nevremenu radi. Videvši moje dve prazne velike lodle u vodi, a do malopre su bile na krovu Ševe, nebo tako tamno da je podsećalo na prvi mrak, a prošarano sa oblacima kao krečom premazanim, shvatio sam da je ovo nešto posebno. Sevanje munja je davalo plamičasti sjaj, a grmljavina parala uši. Vrbaci na ostrvu su tako šumeli, kao nikada do tada. A Dunav se ukrasio "belim krestama", dajući do znanje da plovidba nije poželjna. U čunu je vec bilo dovoljno vode od talasa, tako da sam uskočio u njega i spretno ga preselio sa desne strane Ševe, u zavetrini.

Ispolcem sam izbacivao vodu iz čuna, kad sam iza sebe na obali Ivanovog ostrva, video i jedva čuo Savu kako u podvrnutim nogavicama pantalona i raskopčanoj košulji, sav pokisao i bos gazeci po blatu stajao do vode.
-" Ševo, molim te pomagaj. Talasi mi otkinuli kanap i vetar mi je odneo čun uz Dunav." Bez reči sam startovao "dzoniku", okrenuo čun i pramcem pristao kod Save. Sava je ćuteći uskočio i seo na patos cuna, a sa ispolcem počeo da izbacuje prosto vodu sa patosa. Ćutali smo, znajući u kakvu se avanturu upuštamo. Dzonson 9,9 je jak motor za težinu čuna, ali talasi sa krestama i tako jak vetar je stalno unosio vodu u čun, tako da ju je Sava izbacivao non-stop. A Dunav, kao da je u teškoj magli, providnoj a sa tamnim sivilom. Iz čuna se jedva videla druga obala. Od Savinog čuna ni traga. Mekani krajevi šešira su landarali, ali su mi ipak pomagali da vidim kuda idem čvrsto držeći se levom rukom za ručicu gasa motora, a desnu sam obmotao debelim kanapom, koji mi služi kao zadnji vez na čunu.

Razmišljao sam brzo. Čun je kao malo jedro i jak ga je vetar poneo preko Dunava u pravcu duvanja vetra, a to je na desnu obalu Dunava, prema Ritopeku.
-" Koliko imaš goriva u rezervoaru ?"
-" Malo manje od pola ?" Dobro je, razmisljam ja. Ako ga talasi i podave, rezervoar može biti orjentir. Mada nadao sam se da je čun negde u obali.
-" Eno ga. Moj je. Prepoznao sam ga." Veselo i uzbuđeno je povikao Sava. Da, cun se bocno nasukao, a spušteni vrat motora se zabio u plićak, a pramac se uzdigao na blagu obalu. Voda talasa ga je zapljuskivala, a inače je bio pun vode do nivoa koliko se voda mogla zadrzavati u njemu. Ukljucio sam pogon u nazad, računajuci da ću se tako odrzavati na jakom vetru, koji me je svom silom bacao na obalu. Kako sam usporio, tako su talasi počeli da mi pune cun sa zadnje strane. Videvši to Sava mi je dodao ispolac pod nogom i rekao:
-" Ševo, spasavaj se, a ja ću se snaći." I skocio je u vodu, zaplivavši snaznim pokretima ruku. Ja sam otkacio desnu ruku od kanapa za koji sam se držao i prihvatio ispolac, zurno izbacujući vodu iz čuna, a u isto vreme veštim manevrom sam okrenuo čun, tako da je pramac dočekivao talase. Motor je dobro radio i situacija je bila pod kontrolom sto se mene tiče. Sava je izašao na obalu, uhvatio je vrat motora i pokušavao da izvuce zadnji deo čuna na obalu. Čun pun vode je težak u odnosu na njegovu snagu i nije mu uspevalo.
Gledao sam Savu, kako se bezuspešno muči da čun oslobodi vode, a nisam mogao da ga ostavim, jer na ostrvu mu je i kamp oprema, kabinas i sav alat za ribarenje. Vetar sa jakom grmljavinom, čini mi se da se pojačavao. Gledao sam kroz trepavice, jer mi je smetala kiša koja je padala horizontalno nošena vetrom, kao i sevanje munja, koje su šarale nebo, ali i pogađale nevine ciljeve u priobalju Dunava. Brzo sam razmišljao šta da radim ? Uzvodno prema skeli, bila su vezana nekoliko kabinaša. Predpostavio sam da bi tamo, mogao biti neko, koga bih zamolio da pomogne. Vestim manevrom, okrenuo sam čun na vrhu talasa i pod punim gasom krenuo ka kabinašima. Čun sam složio u obalu pored jednog kabinaša u stranu zavetrine i vezao ga za njega. U čamcima nije bilo nikoga, ali se iz susedne kuće pojavio jedan debeljuškasti čovek u ribarskom kombinezonu. Zvao se Marko, ili Marković ili Markov. Zaboravio sam mu ime, ali bio je spreman da nam pomogne.

-" Bio sam u čunu i izbacivao vodu i video sam ovaj čun, kada ga je Košava donela i nasukala na obalu, a zatim za par sekundi napunila vodom."
-" Da li možeš da nam pomogneš da ga ispraznimo i otisnemo ga na vodu ?"
-" Tu mi je zet. I on je ribar. Idem da ga pozovem i zajedno ćemo vam pomoći." I nestade Marko u sivilu kišovitog dana, a ja sam se uputio ka Savi i njegovim mukama.
-" Težak je. Nista mu ne mogu. Slab sam za njegovu težinu." Žali se Sava, a uskoro su se pojavili Marko i njegov zet. Iz druge kuće, trčao je ka nama jedan omanji čovek sa kišnom kabanicom, koja je bila veća za nekoliko brojeva od njega, sa kofom u ruci. I on je ribar sa iskustvom i dobro se setio da ponese kofu. Napali smo svi na čun. Nasli su se i neki bačeni ispolci i svi su krenuli da izbacuju vodu, ko sa čim. Zet je izvadio ispod peska tu na obali neku lesonit plocu i postavio je vertikalno pored čuna, tako da je štitio koliko - toliko nalevanje vode u čun od talasa. Ja sam sa mojim čunom stajao upravno na talase, a blizu Savinog čuna. Bacio sam konopac jednom od ljudi i rekao sam im da vežu pramčani deo Savinog čuna, a ja sam pod gas držao moj čun upravno na talase koji su besomučno dolazili. I u jednom momentu, zgrabili su čun i iz plićaka uneli ga na vodu, tako što su svi zagazili u vodu, skoro do pojasa. Sava je uskočo u čun i odmah probao da startuje "tomos"-a 4,5 ks -a, a ja sam ga već vukao po površini vode. Motor je iz cuga prihvatio, a Sava je doviknuo:
-" Hvala ljudi, videćemo se." I dodao gas, a drugom rukom ispolcem izbacivao preostalu vodu, dok sam ga ja vukao ka Ljubavnom Ostrvu.

Ja sam odmah krenuo u presecanje Dunava, u smeru leve obale, jer i Sava a i ja smo bili ubedjeni da su talasi na levoj obali manji i obojica smo dali pune gasove i sigurno krenuli ka Ostrvu. Sava je uskakao čas u moj čun, čas u svoj čun i izbacivao koliko je mogao vode iz njih, jer su se međusobno od talasa punili, ali sada to nije bilo vazno, jer smo veoma blizu Ostrva. Ali "ne leži vraže....", iz crno-belo-sivih oblaka, prosto se prosuo na nas grad, od koga smo se zaštitili, ja sa podnom daskom koja je inace mobilna radi izbacivanja vode sa ispolcem, a Sava je stavio ispolac na glavu.
-" Au, majku ti j...., šta će još da nas snađe ?" Psuje Sava, ali ne sklanja ispolac sa glave. Led veličine ping-pong loptice, skače po palubama čamaca i sa patosa, tamo gde nema vode. Došlo mi je da se smejem, gledajući u ovoj neprilici kako se led odbija od Savinih leđa i njegovog ispolca sa glave. Prominuo sam Savin logor i za kratko vreme usao u rukavac, obišao Ševu sa desne strane i pristao uz nju. Sava je vezao prednji vez, a ja zadnji i ušli smo u Ševu.

Mališa nas je dočekao izuzetno veseo. Svukli smo sve sa sebe, jer bilo je sve mokro i presvukli se obojica u moju rezernu garderobu. Stavio sam da se kuva kafa, a Sava je posegnuo za vodom.
-" J.... ti doživljaj. Pored ovolike vode, usta mi se osusila. Ševo, 'fala ti. Bez tebe ništa ne bih mogao da uradim. Sa kabinašem nisam ni smeo da razmisljam o bilo kakvoj voznji po ovom nevremenu, jer njega gonim sa 4ks "Tomos"-om. Odnosno, kad se preseljavam sa mesta na drugo mesto, skinem motor i sa čuna i povesim ga na zrcalo kabinaša, tako da sa dve četvorke ide nekako." Izvadio sam iz frizidera po jednu konzervu hladnog piva i nasuo po dupli viski, sa po parcetom limuna. Kafa je bila gotova, tako da smo bili kompletni. Seo sam na klupu - ježaj, sa druge strane od Save, a Mališa mi je skočio u krilo. Lizao me je od sreće, dok sam ga ja susio frotirnim peškirom.
-" Savo, kad je počelo nevreme, Mališa je pobegao tamo ispod kreveta. Uplašio se od grmljavine. I kad smo krenuli po tvoj čun, tamo je i ostao. A sada, vidi ga. Noge mu čiste. Znači nije izlazio van Ševe, ali je sav mokar. Jedino objasnjenje je da je bez obzira na kišu, olujni vetar i grmljavinu izlazio na prednju palubu i čekao me da mu se vratim. Brinuo je mali i savladao strah. To je moj drug." I zagrlio sam ga, a on me je radosno lizao.


----------------------------------------------nastavak sledi-----------------------------------------------


Pozdrav od Mome Stošića

#

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Sub, 24 Nov 2018 12:56:02    Naslov: Odgovoriti sa citatom

#

Posebno interesantne priče sa vode ( 6 )



U maloj marini u prirodnom proširenju reke Dobre, udarali su se neđusobno metalni ribarski čunovi, na talasima koji su dolazili sa Dunava od vetra koji je kako sam i očekivao, da će se kako dan prolazi i vetar će da se pojačava. A na Dunavu Bugarski brod sa utovarenim kamionima - šleperima je uspešno savlađivao talase na kojima su se po sredini toka pojavljivale bele kreste. Ne zadržavajući se nepotrebno, krenuli smo uz vetar zatvorivši prednji deo Ševe. I mada vetar nije bio neprijatnog tipa, sve jedno je bilo udobnije sa zatvorenim prednjim delom koji nam je služio kao dnevni boravak. Klisura je posle Ljubkovske kotline počela da krivuda, a to mi je ukazivalo da smo blizu tesnaca koga zovu "Gospođin Vir", što sam i Ljilju podsetio. A obale Karpatskih planina je ukrašavala gusta listopadna šuma, autentičnih sorti panonskog područja, čija se klima ovde sretala sa Sibirskom i Mediteranskom, koje su i dovde dosezale.
-" Zašto se taj tesnac zove tako, kad u tom regionu Dunava nema virova. Verovatno su pre podizanja nivoa Dunava i bili virovi. Ali zašto baš Gospođin Vir. Da li je to možda solucija na neku gospođu ?" Pitala je znatizeljna Ljilja.
-" Ja sam jednom prilikom u prostorijama Kapetanije u Beogradu, razgovarao na temu naziva mesta u Đerdapskoj klisuri sa kapetanom Živanom i kapetanom Stojanom. Oni su ljudi načitani i iskusni na vodi, a posebno na ovim vodama Đerdapa. Tom prilikom su mi ispričali čitavu priču o tom tesnacu. Naime, u vreme Austro Ugarske Monarhije, Dunav je bio glavni put za uticaj trgovine i i politike Monarhije na Istoku, pa zatim Crnim Morem na Južne Ruske Države, ostatak Turske Otomanije, Grčke itd. Srbija u to vreme se uglavnom bavila izvozom svinja, a stanovništvo ovih krajeva je "služilo" na parobrodima i slepovima, najviše kao fizička lica-mornari, ali i krmaroši na šlepovima. U području Kazana u Sipskoj klisuri, dešavalo se da usled virova i podvodnih stena, dođe do potapanja plovila i to se znalo kao „rizik plovidbe kroz Đerdap“. Međutim, dešavalo se da su slepovi po nekada usled virova tonuli i na području tesnaca. Vlasnica neke transportno - importne firme nije verovala da su to mogući slučajevi, već je bila ubeđena da je "posade" kradu i namerno potapaju slepove. Iz tog razloga je lično pošla sa jednim konvojem, sa namerom da se uveri u priče. I desilo se baš tada sudeći po predanju, da se slep sa posadom i gospođom zaneo i potopio. Od tada su to mesto nazvali Gospođin Vir".
-" Mnogo kasnije a i danas, čitavu klisuru između Ljupkovske i Donjomilanovačke kotline nazvaše i zovu imenom Gospođin Vir."

Prekinuo sam razgovor sa Ljiljom i usredsredio se na situaciju na vodi predamnom. Da se vetar pojačao i da su talasi postali još veći, upozoravalo me je sidro na prednjoj palubi, koje je počelo da zveči usled jakih udaraca pramca korita o talase. Talasi su bili takvi da su se prosto igrali sa nekoliko tona teškim koritom Ševe. Voda je prskala na sve strane i Ljilja je morala da zatvori i bočne prozore, jer je vetar unosio vodu i prskao me za točkom kormila. Ja sam vladao situacijom, ali Ljilja se zamislila.
-" Bogami, ovo postaje ozbiljno. Kako bi bilo da smanjiš gas ?"
-" Zaboravljaš da Ševa ima ravno korito. Kako sam te učio ? Na jakom vetru sa Ševom držiš željeni pravac samo jačim gasom. Sada kada bih oduzeo gas, našli bi smo se u stenama. Nemoj da se sikiraš. Za par kilometara imamo greben-stenu. Tu kod nje je zavetrina, pa ćemo stati dok se ova pobesnela košava malo primiri."
-" Pa i nije ti neko mesto, s obzirom da tamo nije dobro za noćenje."
-" Tamo ćemo da skuvamo kafu i da malo sačekamo da se vetar smiri, a ako se ne smiri, noć ćemo provesti u ušću Boljetinske reke, samo kilometar nazad, jer iza Grebena je Donjomilanovačka kotlina, a po ovom vetru ne zelim da plovim do Porečke reke. Tamo je sada "igranka" od talasa."
-" Mogu samo da zamislim." Ljilja je imala poverenja u mene, ali sve jedno strah ju je drmao i sedela je sa Mališom i kao tešila ga je, a u stvari kuražila je sebe. A Ševa se propinjala na sve krupnije talase. Međutim motor je radio bez greške i ja sam bez obzira na podignuti adrenalin, vladao sobom i situacijom u kojoj smo. Čun je po nekada posao malo levo malo desno, ali se dobro držao na talasima.
-" Evo ti "obojene stene", na par stotina metara od nas".
-" Hvala bogu. Nešto su mi se odužili ovih nekoliko kilometara."
-" Znači, kada stanemo u obalu, a tamo je šljunak i da nas ne bi vetar složio u obalu, ja ću da pod jačim gasom da pristanem u obalu. Tvoje je zaduženje da zatim držiš točak kormila, dok ja nabijem ćuskiju da bih vezao Ševu. U slučaju potrebe korekcije položaja Ševe, ako ti vetar zabaci krmu u desno, ti ces točak kormila da okreneš takođe u desno i ako te "ne sluša", dodaćeš gas, do momenta kada krma prihvati komandu. Jesi razumela, ili da ponovim ?"
-" Ma u redu je. Znam to da uradim ... sigurno ! Koliko sam puta to radila na jakoj vodi dok si ti vezivao Ševu." Kroz par minuta sam pristao u kamenitu obalu i Ševa se propela uz obalu. Sačekao sam par sekundi da se "smiri", predao kormilo Ljilji i istrčao na prednju palubu, uzevši sa krova čekić i ćuskiju. Za trenutak sam zastao, da bih odredio odakle vetar duva da bih preciznije znao gde da pobodem ćuskiju u odnosu na položaj Ševe. Brzo sam to odredio i čekićem dvokilašem urazumio sam ćuskiju i vezao Ševu, a zatim sam poboo još jedan kolac i vezao prednju kontru. Čun je gonjen vetrom ostao da visi na krmenoj bitvi, jer tako ima manje sansi da se napuni vodom od talasa. Preuzeo sam točak kormila od Ljilje i promenivši smer pogona u nazad, zategao sam vezove i izgasio motor. Nastala je prijatna tisina, koju je uznemiravao vetar i talasi koji su stvarali penu, zapljuskujući obalu od sodera.


Mesto na kome smo stali, ima zavetrinu, ali naleti vetra nam sve jedno zalepršaju zastavicu na jarbolu. Mališi jak vetar nije smetao da obiđe, ispita i obelezi obalu po kojoj do sada nikada nije hodao, a Ljilja je otvorila stranu po kojoj nas ne duva vetar i prihvatila se spremanju ručka.
-" Da ja iskoristim ovaj predah i da spremim ručak. Jer od vetra zavisi kada ćemo krenuti dalje."
-" Samo malo da smanji intenzitet i tih osam kilometara do Boljetinske reke, ćemo preći za nešto malo "jače" od pola sata." Izašao sam na krov Ševe da se uverim da vetar nije šta podigao sa krova od kamp opreme i uverivsi se da je sve u redu, seo sam na krmenom delu. Prijatno je bilo gledati, kako talasi penušaju, a vetar im skida vrhove svojom snagom. Mališa se vratio sa obale, popeo se na klupu i seo pored mene. Ja sam prebacio ruku preko njega, kao preko najboljeg druga i obadvojica smo posmatrali Dunav kako se talasa. Asocijacija talasa, vratila me je u vreme mnogih slučajeva koje sam doživeo i zapamtio za sva vremena. Ranijih godina, iskustvo na vodi mi je manjkalo, pa sam još podcenjivajući date situacije, obično stradao do te mere da sam dobro zapamtio svaki slučaj.
Vetar na reci i na obali, može biti prijatan, kako kažu: "da rashladi". Mnogi ga pametno i utrenirano koriste jedreci sa svojim malim ili velikim jedrilicama ili daskama sa jedrom, koristeći snagu vetra. Ja lično obožavam vetar. Čak volim da spavam izložen vetru, jer mi tada prija "masaža" vetra po licu i telu. Vetar takođe izaziva talase, po kojima obožavam da plivam. I tako dalje. Ali boraviti i ploviti na čamcu - kabinašu ili otvorenom čamcu na reci i kada vetar duva, to je već ozbiljna stvar i nikada se ne predajem uživanju, a da nisam uradio niz poslova u korist bezbednosti, pre svega čamca, a onda i svega drugog. Život i boravak na čamcu je mnogo lep sve dotle dok uspevate da sačuvate kontrolu nad situacijama i izazvanim dešavanjima. Jaka struja vode, vrtlozi po nekada i neprimećena izmena nivoa vode, uopste VODA pokušava da Vam preovlada Vašim čamcem i još kada joj se pridruži, njen dragi saradnik u nemilu, u vidu SALAUKE, onda "spasavaj se ko može". Zato ja nikada ne prepuštam ništa na vodi SLUČAJU. Sve i uvek mora biti pod kontrolom i sa što većim procentom veće sigurnosti no što je potrebno u svakom trenutku.


I mnogo čega sam se setio doživljenog na vodi do tada, dok mi je pogled lutao negde daleko iznad Rumunske obale preko Dunava. Mališa je spustio njušku među šapama i dremao. Na vodi nije bilo plovnih objekata, samo je vrana visoko nad vodom pokušavala da preleti na drugu obalu Dunava.
-" Hajdete vas dvojica. Ručak je gotov. I nemojte dozvoliti da vas još jednom zovem ( kao i obično )." Oglasila se Ljilja. Mališa joj se odmah pridružio, a ja sam još jednom pogledao u nebo, tražeći bar neki znak koji može bilo kako uticati na vetar.

Ručak je bio baš po mojoj meri: ukusan, dovoljno i dobro začinjen sa konzervom hladnog piva.
-" Pitam se samo, kako je ljudima na vetru i talasima koji su na otvorenim morima ?"
-" Pa još u jedrilici pod jedrima, a korito u naklonu kao da će se svakog trenutka prevrnuti. I da bi bili bezbedni u plovidbi, moraju biti vezani za jedrilicu kanapom. A svuda okolo NIŠTA ... CRTA i kažu prelepo je !? To ja ne razumem i ne trudim se. Ko voli neka izvoli. Ja volim naše plovne reke i kanale. I plovim 10 - 12 km/h i kada vidim pecaroša ili kampera, pozdravimo drug druga, izmenimo par reči i idemo dalje diveći se prirodnim lepotama na obali i vodi." I tako u poluležećem stavu i interesantne teme, pa nismo ni primetili da je sunce na skoro krajnjoj tacki svog zalaska i da je vetar veoma oslabio. Bez reči sam startovao motor, uključio kopču da motor „gura“ obalu i izašao da odvežem Ševu. U rekordnom vremenu smo bili na plovnom putu ka Boljetinskoj reci, našoj današnjoj destinaciji.
Talasi bez kresti su daleko interesantniji za plovidbu, a pogotovu pored mesta na obali kao sto je Lepenski Vir i stari orah sa stolom i klipama od masivnog drveta u njegovom hladu. Pa zatim etno - selo itd. Ali sve ćemo to obići u povratku, nadam se po lepšem vremenu. Sećali smo se zanimljivih događaja i u razgovoru nam je brzo proteklo vreme i pred nama se ukazao most Boljetinske reke. Smanjio sam gas i polako smo uplovili u zavetrinu.


----------------------------------------------nastavak sledi-----------------------------------------------


Pozdrav od Mome Stošića

#

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
seva-2



Pridružio: 11 Dec 2008
Poruke: 1681
Lokacija: Kijev Ukraina

PorukaPoslao: Sre, 05 Dec 2018 23:50:18    Naslov: Odgovoriti sa citatom

#

Posebno interesantne priče sa vode ( 7 )


Volga "naša mati", kako kažu "rujke", je valjala vodu i za bar 1/4 veća je od Dunava, a ovde nešto skromnije deluje. Možda zato sto joj se pridružuje Oka, reka koju sam upoznao na pecanju i nikada čistiju ravničarsku reku nisam sreo do sada. Manja je od Save, a svojom dubinom korita podseća na Tisu i dozvoljava da mnoge lađe plove njome. A ja sa Marijom, gucamo piva iz konzervi, kao pravi "alkosi" u parku na klupi.
-" Momo, vidite onaj brodić dole na keju, pored same obale."
-" Da vidim. Izgleda kao neki spomenik. Kod vas u bivšem SSSR-u, sve što je na betonskoj ploči podignuto, je obavezno spomenik. Čini mi se da je u svakom gradu po jedan tenk T-34, tako postavljen."
-" To je tačno, ali ovaj "kaćer" ( motorni čamac sa kabinom ), je veoma zaslužan da stoji na tom počasnom mestu. Kažu ljudi da je zaslužan, jer su u njemu patrolirali po Volgi i dizali uzbunu odbrani kada je to trebalo. Time su sprečili Nemačke diverzantske jedinice da se vodenim putem dokopaju "zatvorenog grada" u kome su se punom parom proizvodili topovi, koji su odigrali značajnu ulogu u ratu protiv Nemaca."
-" Odakle ti to znaš ?" Pitao sam sa je sa jasnim nepoverenjem. Smatrao sam da me je "našla", da mi priča priče koje ne mogu da proverim. A prosedi čovek u poznoj starosti, ali oštrog pogleda, pogledao je u nas i podigavši levu ruku sa ispruženim prstom, ozbiljnim glasom rekao:
-" Ja se vama izvinjavam, ali čini mi se da mogu da vam pomognem u vašoj znatiželji." Obadvoje smo ga pogledali i meni nije izmakao detalj, da na levom reveru nosi pozlaćenu medalju Narodnog Heroja SSSR-a. Sa tom medaljom, kod mene je dobio sve privilegije. Svojevremeno, moj deda Sanda ( veteran I svetskog rata ) mi je sve najbolje govorio o "Crvenoj Armiji", tako kad-god sam video veterana sa medaljom Narodnog Heroja, bilo na pijaci ili u Metrou, uvažavao sam njihovu prisutnost.”
-" Poštovanje gospodine, mene zovu Moma Stošić i iz Srbije sam." I pružio sam mu ruku. On mi je odgovorio čvrsto mi stegnuvši šaku desne ruke.
-" Ja sam Kotov. Drug Kotov. "Gospodin" nikada nisam bio i ne volim da me tako oslovljavaju".
-" Zašto ? Danas je moderno da se tako oslovljavaju međusobno ljudi koji se malo poznavaju, a i iz uvaženja i poštovanja. Ja mislim ne smeta."
-" Prava gospoda su živeli u vreme Carevine Romanovih. Većina ovih zatim, koji se zovu "gospodom" su foliranti, a nikako radnička klasa, koja nosi Državu na svojim leđima."
-" Da, to ste u pravu." Priznao sam da je Kotov u pravu.
Žestok nastup i odmah izjašnjavanje svog ličnog mišljenja, ukazivao mi je na "energičnog profesora-poštenjačinu", što se u daljem razgovoru i pokazalo da sam prepoznao sagovornika.
-" Visoko uvažavam, Vašu medalju i Vas kao ličnost i nosioca te medalje. Ali znatiželjan sam kako se zaslužuje tako visoko priznanje ?" A Davljethanova je uskočila sa pitanjem:
-" Izvinite. Da li hoćete da Vam donesem jedno pivo ?"
-" Ne, hvala. Ja u stvari ne pijem. Još kao mladić, shvatio sam da društvo sa kojim sam živeo, ne znaju da piju. Zavisno od raspoložive količine bilo kakvog alkoholnog pića, kada im se ukaže šansa, naši ljudi piju da sve popiju, a ne koliko im je dosta. Onda sam ja "presekao" i odlučio da uopste ne pijem. Jeste da me je to moje rešenje koštalo, da sam "slabić" i da nisam muskarčina, u društvu kada se pije i pri tom i nešto slavi. Ali ja sam ostao veran svojoj odluci i ne kajem se. A što se tiče Vašeg pitanja u vezi medalje ... ne možete se truditi da bi ste je zaradili. Jednostavno treba da Vam se "desi" događaj ili niz događaja, u kojima ćete imati svoju dolju u pravilnom i korisnom postupanju. U ratnim uslovima je to obično, kada ste svojim učešćem spasili jedan ili mnogo ljudskih života. I na kraju ako imate sreće da ostanete u životu, onda nosite medalju na reveru." I prvi put se ta seda glava na kratko nasmejala.


Nisam hteo da pitam za kakve je zasluge on lično zaradio svoju medalju, jer nismo bili toliko prisni, a i jedva smo se poznavali. Za mene kao prolaznika, dovoljno je što je "drug Kotov" nosi na reveru, a to je već veliki razlog da ga poštujem i uvažavam.
-" A šta je Vas dovelo, u ove naše krajeve. Turistički ili poslovno ?"
-" Rado bih kao turista boravio i duže vreme u priobalju Volge, pa i na samoj Volgi i naravno u gradovima koje je krase. Ali tu sam poslovno, pa koristim slobodne trenutke, da ih provedem pored Volge, pošto sam ja inače zaljubljenik reka i života na vodi."
-" Drago mi je da imamo ista zadovoljstva. Ja na Oki u Rjazanjskoj oblasti u jednom selu, imam čamac koji liči na ovog "Geroja" na obali, samo je kod mene nešto veća kabina. Do prošle godine sam redovno plovio Okom i Volgom, ali starost me savlađuje polako i izvukao sam ga na obali Oke u rodnom selu moje pokojne žene i tamo sam po celo leto, a zimu provodim ovde u Njižnjem Novgorodu u svom stanu. I sve jedno, redovno dolazim ovde gde ste me zatekli i odmaram oči, gledajući široku Volgu i ušće moje voljene Oke, kako nestaje u vodama Volge."
-" Slušam Vas i osećam Vas kao da se dugo znamo. Osećaj i ljubav prema rekama i životu na vodi imamo jednako naglašenim i uveren sam da smo jako u pravu."
-" Znate, ja sam puni radni vek proveo ovde u Novgorodu, radeci kao profesor istorije na Fakultetu. Grad je bio "zatvorenog tipa" i da bih išao do Moskve, trebalo mi je više papira i pismenog objašnjenja "zašto"!? Sam grad je imao sve što je trebalo čoveku za život. Naravno skromni život, ali nama koji ne znamo za bolje, bilo je mnogo lepo. Pre svega, veoma smo se družili između sebe i faktički, u gradu od skoro dva miliona stanovnika, prepoznavali smo se na ulici."
-" U inostranstvu, niste bili ?"
-" Ne, nikada. I pravo da Vam kažem, ne žalim zbog toga. Žalim što nisam ranije mogao da obilazim gradove SSSR-a, a to vam je pola sveta. I tako prođe život i zdravlje takođe popušta, a meni moj prijatelj Dr. Belkov kaže : "Batali lekove. Idi na reku i pecaj. Jedi ribu i sveže voće i povrće, ne prskano. Boljeg leka od toga nema !" i poslušah ga. I mogu Vam reći dobro mi je i osećam se zadovoljnim u životu. Na čamcu imam televizor, ali ga koristim samo uz video, a nikako da slušam vesti i naše političare kako se svađaju. A u selu imam mnogo prijatelja, koji uveče dolaze kod mene na čamac. Pržimo ribu i pričamo o proteklim vremenima.
Razgovor sa čovekom, koji je zbog svoje medalje položio prijemni kod mene, a još i istomisljenik po pitanju ljubavi prema životu na vodi i još ima čamac, odnosno brodić u kome živi, a i ja stremim takvom životu, razgovor sa njime je imao opravdanje.
-" Rekoste da ste se u radnom životnom veku zanimali predavanjem istorije. Vi posedujete blago, jer istorija ovako velike zemlje je bogatstvo događaja. A sobzirom da sam i ja učio i voleo istoriju više od matematike i gramatike maternjeg jezika, znam da su neprijatelji Ruske Carevine u vreme Petra Velikog bili veoma jaki i za ono vreme vešti borci, surovi i nisu nikome praštali. Time su obezbeđivali sebi poštovanje i strah koji se širio tamo gde su oni jahali."
-" Da. U vreme osnivanja Carevine, a to je vreme par vekova nazad, u vreme Ivana Groznog neprijatelja je bilo mnogo. Poljaci, zajedno sa Litvancima. Turci, zajedno sa Nanajcima i Tatari Sibirski i Kazanjski. Tada je u Moskovlju ili Moskovskoj Rusiji krunisan za cara, Veliki Moskovski Vojvoda Ivan Grozni, za celu Rusiju. Imao je jedva 17 godina i u mnogome su mu pomagali pametni Bojari. Njegova misija i cilj su bili da se Rusija oslobodi od stranih vladanja. Za neposlušnost se darila smrt, a sprave za mučenje su bile kao sportska disciplina. Surovost je morala da bude prisutna u vlasti, jer je narod živeo u bezakonju i slobodnim izborom u opstanku za život. Banditizam je bio prisutan u svim slojevima naroda."
-" U našim Srpskim istorijskim čitankama, o Ruskoj istoriji, prevedeno je samo ono što se nekome sviđalo. Tako da i do danas ja ne znam kako je Sibir osvojen od strane Rusije." Pitao sam, da bih iskoristio znanje profesora i priliku da saznam za mene veoma važnu istinu. Sibir po meni je područje surove klime sa prebogatim rudnim sadržajem. Staljin ga je iskoristio kao "popravni dom", ali i kao kazamat za iskorišćavanje i rešavanje od problematičnih ljudi, pre svega inteligencije, kojoj sam nije bio dorastao i bojeći ih se uništavao ih je.” I Kotov je otvorio dušu :
-" Nećete verovati, mojoj priči, ali hoću da vas uverim da je to što hoću da vam ispričam, da je tačno i istina je !"
-" Nemojte o tome razmišljati. Samo pričajte. Ja Vas slušam i verujem Vam." Rekoh ja njemu.
-" Negde u okrugu Kazanja, a na obali Volge, razjarene horde Turaka, napale su naselje sa Kozačkim stanovništvom, opljačkali ga i nemilosrdno poubijali sve živo, pa zapalili naselje. Iz tog meteža, mali Jermoška Timofejevič, držeći čvrsto za ruku nesto mlađu Aljonu, komšijinu kći, beže i tragovi im se gube u gustoj šumi, što dalje od mesta stradanja. Njih dvoje ostaju u životu, zahvaljujući umeću za lov i samoodržanje malog Jermoške. Tokom vremena Jermoška izrasta u snažnog Jermaka, Kozačkog mladića, a Aljona u prelepu devojku i obadvoje žive od pljačke trgovaca, čije lađe sa robom prolaze Volgom, njihovom stranom obale a vučene sa obale burlacima. Jednom prilikom, naoružana grupa Kozaka, koja je bila plaćena od strane trgovaca za zaštitu brodova sa robom, nailazi na skrovište Jermaka i Aljone, savladavaju ih i vezane prodaju Turcima. Ljubav dvoje mladih razdvajaju, Jermaka na brod za veslača, a Aljonu u harem Turskog poslanika u Moskvi."


-" To su bila neizvesna i opasna vremena." Primećujem i zamišljam situaciju u tim i takvim vremenima, kada je i spavanje bilo rizično po život.
-" I tako, prošlo je desetak godina života, ako bi se za takav život tako moglo reći. Jermak sa nekoliko svojih drugara uspeva da pobegne iz zarobljeništva i posle kraćeg vremena, vraća se poslu koji najbolje ume da radi. Napada trgovačke lađe, ali ovog puta sa lakim i brzim čamcima na vesla. Mala grupa njegovih istomišljenika se brzo uvećava. Moćni trgovci, svesni rizika i sposobnosti Jermaka i njegovih ljudi, obraćaju se Ivanu Groznom za pomoć u Moskvi. U međuvremenu Ivan Grozni šalje borbene brodove i jedinice sa vojničkim posadama u njima, naoružanim lakim topovima i puškama. Oni uspevaju da isteraju turke iz Kazanja i nastavljaju osvajanja prema Astrahanju i ušću Volge u Kaspijsko more. Pred sobom su niz maticu Volge pustali pontone sa ugrađenim stubovima, a za stubove su bili vezani ubijeni ljudi. Taj prizor je ledio krv u žilama i jasno govorio šta čeka one koji se nađu Ruskoj vojsci na putu. Ljudi Jermaka, a i sam Jermak, odlučuju da se za izvesno vreme povuku na slobodnoj i ničijoj zemlji, u Sibirske stepe. Pošto su ogromna prostranstva u to vreme bila savlađivana jedino rečnim koritom, Jermak sa svojim ljudima u čamcima, spušta se do ušća Volge sa rekom Kamom, a zatim uz Kamu do venca planine Ural."
Slusam Kotova, a on srećan sto je ponovo u ulozi predavača i prenošenja znanja i prosto trudi se čovek da malte ne slikovito objasni.
-" Šta je nateralo Jermaka da pređe preko Urala na Sibirski prostor ?" Pitam ja, mada sam u Jekaterinburgu već slušao neke priče o tom istorijskom događaju !
-" Rekoh, da su jedino trgovci putovali, pretežno rekama po širokom prostranstvu, po kome su jahala razna plemena, među kojima su bili najorganizovaniji Krimski Tatari, a preko Urala Sibirski Tatari, inace i jedni i drugi Muslimanske veroispovesti. Duž Urala sa Moskovske strane, udruženi trgovci su pravili utvrđenja i u njima ziveli. Time su se spašavali od lutajućih plemena ili grupa, za koje je život bio veoma jeftin. Najbogatiji među njima je bila trgovačka porodica Stroganovih, koji su inače ranije učestvovali u hvatanju mladog Jermaka i prodaji, njega i njegove voljene Aljone Turcima. Jermak, čuvši da je u utvrđenju koje je bilo pred njim, Stroganovi, bez pregovora napada utvrđenje i posto su njegovi Kozaci bili obučeni svim veštinama boja, lako savladava obezbeđenje Stroganovih i ulazi u utvrđenje. Lukavi Stroganov ih ugošćuje, a Jermakov gnev prebacuje preko Urala, govoreci mu da je Aljona u vlasništvu Tatarskog Hana Kučuma, vođe Sibirskih Tatara. Dobrom hranom i ne žaleci vina i votke, probuđuje ugušenu ljubav Jermaka prema Aljoni i gnev prema Tatarima, odnosno prema Hanu Kucumu posebno. Stroganov otkupljuje svoju glavu, dajući Jermaku puške, barut i dovoljno hrane, kao i raspoloživo ljudstvo i Jermak uz zov ljubavi i osvete kreće preko planinskog venca Urala u Sibirsku stepu, odnosno na teritoriju kuda jašu Sibirski Tatari."


-"A Tatari, da li su i oni imali puške i topove ? Koliko je meni poznato oni su znali i umeli da i spavaju na konjima, da se hrane živim meson, koje su u komadima čuvali pod sedlom, ali i da su od oružja imali samo noževe, sablje i lukove sa strelama." Kažem ja, a Kotov nastavlja :
-" Dobro si informisan, a Han Kučum, biva upozoren da je Jermak Timofejevič, prešao Ural sa svojim Kozacima i krenuo put susreta sa njim. Han šalje poruke po brzim konjanicima širom Sibirske stepe i okuplja Tatare u velikom broju. Videvši koliko manje ima Kozaka, Han ležerno pristupa boju, dajući svojem još maloletnom sinu pravo da vodi boj. Kozaci sa Jermakom su iz vodokrčnih oblasti između Dona i Volge i dobro znaju šta im je činiti, jer pred njima se ukazalo područje živog blata i močvara, tako da su odlučili da baš tu sačekaju Tatare. Tatari podcenivši protivnika u masovnom galopu svojih poludivljih konja su prepolovili svoje snage upavši u živo blato. Ostatak Tatara, Kozaci su sačekali sa puškama i topovima i na kraju ih dokusurili u njihovom utvrđenom gradu. Han Kučum, sa Aljonom i ostatkom Tatarske vojske, beži iz grada u široke stepske ravnice Sibira. Jermak se useljava u Hanove prostorije i na krevetu pronalazi jednu od minđuša, koje je on poklonio Aljoni još kada su zajedno živeli. To je bilo dovoljno da shvati da je ona bila tu pre kratkog vremena i da ga nikada nije zaboravila."
-" Što ti je prava ljubav ?" Dodajem ja, a Kotov se slaže i nastavlja priču :
-" Da ... i bi razlog da Kozaci radi svog omiljenog Jermaka, a Jermak radi velike ljubavi prema Aljoni, pređu nadljudskim naporom preko Urala i pobede brojčano mnogo jače Tatare. Taj događaj je Ivan Grozni iskoristio da pošalje svoju regularnu vojsku i u kasnijim ratovima je uspešno proširivao državnu teritoriju Rusije. Da ne bi Jermaka i njegovih Kozaka, sudbina Sibira bi bila neizvesna.Tatari, čitavu zimu opsedaju svoj bivši utvrđeni grad u kome se Jermak opijao sa svojim Kozacima, dok je imalo šta piti i jesti. A onda glad i negostoljubiva zima.”
-" Sta bi sa Jermakom dalje ?" Pitam ja :
-" Jermaku je Ivan Grozni u početku obećao pomoć u vojsci i oprostio mu je sve neposlušnosti do tada. Međutim Grozni je znao da se neposlušnost ponavlja i Jermaka je jednom prilikom prepustio Tatarima, od kojih je on i poginuo u jednom boju, obmanut od strane Tatara, da ga je Aljona pozvala na sastanak. A obmane Tatarima su inače bila karakteristika tog naroda."
-" Interesantna istorija osvajanja Sibira." Rekoh ja zamišljen, a zadovoljan što sam saznao istorijsku istinu."


Posle ove priče, Kotova sam u daljem razgovoru prihvatio, kao starog znanca, a i on je u jednom momentu rekao:
-" Srbine, prijatno mi je da sa tobom razgovaram. Neću da te pitam kako je u Evropi, ali me svakako interesuje plovidba Dunavom." I počeo sam sa pričom tematike koju i sam volim. U razgovoru su živo učestvovali i Kotov i Davljethanova. Svako je pitao, ono što ga je interesovalo, a ja sam voleo opisujući da i sam uživam u odgovorima, jer da bih bio tačniji i precizniji u opisu, sećanjem sam se vraćao u vreme dešavanja događaja koje sam opisivao, pa je i meni samom bilo veoma prijatno. Prosto naći se još jednom u tom događaju, bilo je i lepo. Sedeli smo do kasno na klupi u parku i mada je Davljethanova, kao moja domaćica, predlagala da odemo u neki restoran i počastimo se uz razgovor, ali Kotov je odlučno bio protiv, a i meni ništa nije smetalo na obali Volge. Čak što više, bilo je super !


Sutradan sam se vratio u Moskvu i svojim Moskovljanima ispričao zanimljiv susret sa "drugom Kotovim" nosiocem medalje Narodnog Heroja SSSR-a. Obradovali su me informacijom da o tom dogadjaju je još osamdesetih godina snimljen filmski serijal iz pet emisija. Odmah sam otišao na adresu prodavnice za koju su mi rekli da treba da ima i taj serijal i dodatno sam se obradovao, kada mi je prodavačica potvrdila da ima i donela mi dve video kasete !


----------------------------------------------nastavak sledi-----------------------------------------------

Pozdrav od Mome Stošića

#

_________________
I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku     forum -> Na vodi Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu Prethodni  1, 2, 3 ... 19, 20, 21
Strana 21 od 21

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu


Portal NA VODI © 2016